Свято-Елисаветинский монастырь
Main Contacts Map
Киша. Део други (Истинита прича)
Прича „Киша“
Николај Гаврилов

Затим су се у граду појавиле прве избеглице. Запањени, потиштени људи који још увек нису били свесни да су спасени, с на брзину спакованим торбама и истом таквом уплашеном децом причали су страшне ствари: говорили су о најтежим паљбама; о томе како у болницама у Доњецку и Горловки крв с пода крпама цеде у кофе и како свештеници држе опело људима из читавих улаза. Већина избеглица је желела да оде даље, у Ростов, а неки су остали овде, код својих рођака и пријатеља надајући се да их рат неће пратити и да неће дирати тихи провинцијски градић у степи.

У Кијев су отишли и трговци који су држали у рукама локални бизнис, отишли су главни лекари, пуковници МУП-а црвених образа и начелници стамбено-комуналних установа; још пре него што су се на путевима појавиле страже град је напустиала скоро сва врхушка администрације. Отишли су они који увек беже мишјим трком кад у земљи почињу промене. А они који су остали смишљали су на хиљаде разлога да не би били откинути с места у непознатом правцу као лишће које носи ветар.

— Па добро, Иришо, куд да се денемо без пара? — размишљао је муж седећи испред телевизора, одговарајући на њену забринуту причу о томе да се фронт приближава. — Сама размисли куд да идемо се децом на пусто место? Коме смо тамо потребни? Ових дана ћу попричати с момцима који су у Москви радили на ремонту станова, можда још увек имају неке везе тамо и могу нешто да ми нађу. Код нас на послу сви причају да ће нам ускоро дати плату за два месеца. Онда ћемо да одлучимо. Смири се, код нас неће бити рата. Лично ми је један официр из војске рекао да ће се ускоро све смирити. Боље је да никуда не идемо и да сачекамо него да се потуцамо по станицама...

У мужевљевим речима се осећала извесна сигурност и увереност коју је Ирина делимично делила. Тачније: нико од њих у дубини душе није веровао да рат може да се дотакне њихове породице. Градић је наставио да живи забринутим, али у принципу уобичајеним животом. Мужевљева мама је имала приватну кућу са окућницом и баштом, киселим краставцима и компотом. Иринин отац је остао у градићу, маму је на лето одвела старија сестра која је живела у Запорожју. Отац је такође имао своју кућу, домаћинство, кокошке и куниће у кавезима. Заиста је изгледало једноставније овде сачекати да прођу лоша времена него у туђини. И умирена Ирина је одлазила у собу да стави децу да спавају, а после је још дуго стајала на прозору загледајући се у ноћ иза стакла.

Све ближи фронт јој је изгледао као нека ватрена трака која баца црвенкасту светлост и руменило пожара. Али за сада иза стакла није било ничег од чега би се плашила. Цела северозападна страна је била црна од мрака, на небу су светлуцале звезде.

— Господе, учини да нас заобиђе, — шапутала је Ирина у мраку слушајући равномерно дисање кћерки које су спавале и умирујући се овом тишином. Исте такве речи су се сад чуле на најразличитијим крајевима градића.

Није их заобишло...

Покренути фронт је личио на цунами кад се површина наизглед мирног мора одједном подигне као огромно брдо и талас за трен ока дође до обале. Цео свет се за тили час ускомешао, догађаји су летели све већом брзином, витлали су се у вртлозима, као да га је нешто бацало на камење и није било више ни тренутка кад би човек могао да изрони, ухвати ваздух и бар некако се поврати. Нико није знао одакле се у градићу појавила реч „пробој“. Вероватно је потицала од војника, исто толико запањених као недавне избеглице из предгађа Доњецка. А рано ујутру су сви у граду зачули звук прве артиљеријске паљбе. Гудећи у ниској фреквенцији пројектил је пролетео изнад кровова кућа и забо се у четвороспратницу која је стајала издвојено.

Ехо експлозије је као талас преплавио околину и истог часа се цео северни крај заискрио и на небу су се зачули тешки ударци који су личили на звуке олује. Почела су да завијају кола хитне помоћи, а онда су умукнула и изнад кровова приватних кућа се подигао дим првих пожара.

У многим становима су се муњевито појавили отворени кофери, широм су се отварали ормари, ствари су летеле на под. Више није било дискусија куда да се иде и од којих пара. Сад се није постављало питање цене изнајмљеног стана и то које потврде треба понети за децу. Све што је људе још јуче бринуло — радне књижице остављене на послу, дугови комшијама — на стотине насушних питања која су их оплела као паучина и окивала не дозвољавајући им да донесу одлуку, — одједном је нестало и остало негде у прошлости. Све је постало небитно. Требало је спасавати се.

Људи су у мислима журили ван града — тамо где су степа прашњави путеви, који воде на исток, у Русију — огромну земљу у којој се не пуца и где ће напокон попустити панични страх за себе и за децу.

Одлазиле су читаве породице, везивали су на антене кола беле тканине покушавајући тиме да кажу: „Ми смо мирни, бежимо од рата, не треба пуцати у нас.“ Писали су фарбом на каросерији реч „дечица“. После су седели на станици у Ростову с истом овом дечицом на торбама и коферима спакованим на брзу руку, на балама дечјих прекривача и изгубљено гледали на плато железничке станице с мноштвом људи, на рекламе које су светлеле, на Јермене-таксисте, и још увек миран живот нису доживљавали као стварност.

Али је до Ростова тек требао доћи. Фронт се прекинуо на многим местима и сад нико није знао где се налази војска, где су јединице ВСУ, а где су руски припадници десантних јединица о којима су хистерично јављали сви украјински телевизијски канали.

Паљба тенкова се сад није чула само на северу, већ и на истоку, на југу. Домет мобилне везе је нестајао, у телефонима је владао мук или се могао чути цвркутави женски глас који је с механичком упорношћу понављао: „Линија је преоптерећена, будите љубазни, телефонирајте касније.“ То је значило да су градићу већ пришли војни КамАЗи с апаратуром за ометање везе у фургонима. Сад чак ни најпаметнији и најобавештенији човек не би могао да каже којим путем је најбезбедније напустити град.

У сваком тренутку се на различитим местима дешавало на стотине догађаја; чинило се да се време лудачки убрзало као спирала која се развија. За сат времена човек је могао да проживи неколико живота, да потроши све емоције које су биле планиране за наредне године.

Секунде су одлазиле у неповрат и негде испод срца тихи глас се поткрадао и шапутао је: „Нећеш стићи, нећеш стићи...“

У дубини душе Ирина је увек себе сматрала кукавицом. У детињству се плашила пијанаца, плашила се мрака и родитељских свађа. Девојка је расла из године у годину и страхови су такође постајали одрасли. Никуда нису отишли, трансформисали су се, променили су, седели су негде испод срца, стално подсећајући на себе, чак и онда кад је све било добро и кад се чинило да живот иде набоље. Сад се уместо мрака плашила за децу, за татино здравље, за то да ће муж заволети другу, а можда ју је већ и заволео само што то крије и по инерцији је и даље пажљив према њој.

Увек се нечега плашила, али јој се тог јутра чинило да још ништа није знала о страху.

— Треба још да свратимо по тату. Нећу оставити тату овде, — довикнула је Ирина мужу трпајући у торбе све што јој је доспело под руку.

Чим су она и муж чули речи „пробој“ и „градске битке“ више нису дискутовали. Четворогодишња Поља је видела да су тата и мама од самог јутра постали некако једнаки — напети и одлучни и да су се разумели на први поглед. Нису говорили сувишне речи. Паковали су се у журби, али је већ било скоро дванаест сати, а паковање се никао није ближило крају.

Документа и све неопходне ствари које су им још јуче непрекидно биле пред очима сад су волшебно некуда нестајали и проналазили су их на најнеочекиванијим местима. Испоставило се да нема бензина на пумпама, које нису ни радиле, морали су читав сат мобилним који је губио домет да зову познанике да довезу канистар бензина. Муж је довезао до улаза стару белу „ладу“ коју је добио од родитеља, али није могао да је упали, и трчао је тамо-овамо из дворишта у стан по француске кључеве у шортсу и мајци сав умрљан од гарежи моторног уља.

— Јуро, брже, — молила га је мама. Сат је куцао, одлазило је драгоцено време.

У стану са широм отвореним завесама, са цвећем на симсу којем је било суђено да се осуши, с отвореним ормарима, било је непријатно као на станици. Прошла је читава вечност пре него што је тата напокон изговорио: „Готово је,“ и нестао у купатилу да опере руке. И мама је одмах престала да се бакће торбама.

— С Богом, — рекла је извевши децу на степениште и затварајући иза себе улазна врата. Преостало је само да стави кључ у браву, да га окрене два пута и остави иза себе прошли живот.

Ирина се на степеншту окренула и широким покретом руке је закрстила улазна врата стана као да је ставила на њега невидљиву заштиту од лопова. Двоје деце је стајало поред ње.

Десетогодишња Јуља, наравно, није све схватала, али је ипак разумела колико је овај тренутак важан. Њено лице је било озбиљно као код одраслих, намрштено, између очију јој се урезала борица. Полина се ни због чега није секирала. Мама и тата су били поред ње, спремни да је у сваком тренутку заштите од било какве непријатности; снажни и апсолутно неустрашиви, увек су знали шта треба да раде, нису се плашили ни мрака, ни страшних снова.

Одрасли су стално говорили неке непознате ствари које су носиле мушко име „рат“. Полина није знала шта је то, али јој се чинило да је довољно да мама само подвикне и рат ће одмах нестати тамо одакле је дошао.

— Хајдемо, — рекла је Ирина мужу седајући у кола.

Као да потврђује да времена више нема на небу се зачуо тешки удар попут грмљавине.

Думмм... ммм... аххх...

И још штектање пуцњаве у даљини, као да је негде иза кућа весела свадба и да пуцају петарде.

Девојчице су сместили на задње седиште. Јуља је седела непомично и строго као на часу у школској клупи. Полина се одмах одмакла од сестре на седишту топлом од сунца и почела је да гледа кроз прозор.

С фотографском тачношћу је запамтила тренутак одласка, сећање је заувек у својим дубинама одложило сваки детаљ: и то што у дворишту обасјаном сунцем није било људи, и празне дечје љуљашке и голубове који су омамљено седели на венцу једног од прозора, и шуштање лишћа тополе на слабом ветру.

Анласер је загудео и умукао. Тата је сачекао тренутак и опет је окренуо кључ. Мотор је стартовао, ударао је с прекидима, а после је почео да ради равномерно. Кола су се покренула изашавш из дворишта десно према приватним кућама где је живео мамин отац.

Било је око један сат.

***

Дедина кућа се налазила на крају тихе сеновите улице. Приватне куће су биле окружене баштама, иза сваке ограде су се зелениле јабуке и ораси. По дворишту су ишле кокошке.

Сам деда у карираној кошуљи с наочарима на носу, због чијих стакала су његове сиве, добре очи изгледале мало буљаво, изашао је да дочека кћерку и унуке отворивши капију испред кола. Али „лада“ није ушла у двориште. Иринин муж је остао за воланом не искључујући мотор. Према деди је кренула само мама. Спремајући се у другу земљу није стигла да се пресвуче оставши у тренерци и папучама на босе ноге.

— Тата, јеси ли се спаково? — упитала је уместо поздрава излазећи из кола.

— Спреман сам, — деда није изгледао претерано забринуто. — Новац и документа сам понео. Замолио сам комшије да припазе на кућу. У Ростову имам старог друга, нисмо се видели десет година. Записао сам његову адресу. Сместићу вас код њега за прво време.

Сви смо ми вечита деца чак кад смо и сами родитељи. У тешким тренуцима тражимо родитељско раме — бедем на који можемо да се ослонимо и да поново постанемо снажни. Дошавши по оца Ирина је искрено желела да му помогне, али је тајно веровала да ће он помоћи њима. Тата ће сести у кола и свима ће одмах бити лакше. Пре пет минута су се спремали у неизвесност, у недођију, покретани само једном жељом — да спасу децу, а тата је одмах навео конкретну адресу. Његов добри поглед из стакала наочара као да је говорио: „Не треба се толико бринути, до границе им само сто педесет километра, два сата пута, није крај света.“ До вечери ће већ бити на лицу места, размениће гривне за рубље и заспаће мирно, сместивши се у стану друга. Сачекаће да прођу тешка времена и вратиће се кући. У принципу, обично путовање с повратком.

— Спремио сам кесу с водом и сендвичима. Биће довољно до Ростова. Само да не чекамо дуго на граници, — бодро је изговорио деда. — Хајде, ти седи код деца, а ја ћу напред. Само да дам кључеве комшијама...

У дединим очима огледало се дугогодишње искуство. Са своје шездесет три године знао је све. Знао је као поштено да проживи живот, како да сагради кућу и да одгаји децу, како да расподели своја средства тако да се не задужује, како да не престане да воли своје ближње и да сам не постане невољен. Знао је хиљаде најразличитијих ствари, али су се сва његова знања односила на обичан миран живот.

Ако се човек нашао у зони активних борбених дејстава први савет гласи: никуда не треба да бежи. Треба да сиђе у подрум, да се сакрије у трапу, а ако нема трап, треба да легне у ходник на под заклонивши децу и да чека. А онда шта му Бог да. Али не треба да трчи претворивши се у покретну мету за обе стране. Деда то није знао.

Такође није знао, а и како је могао да зна да је офанзива нападача већ заустављена, да је рат заобишао град и да се смесито у степу, управо на оба правца према граници. Да је чисто безумље да сад крену тамо, да је то исто као да иду право у борбу.

— Боље је не скретати ка Иловајску. Тамо је нешто грмело, — посаветовао је деда смештајући се на предње седиште и поздравивши се с татом. — Идемо преко Старобешева и Новоазовска. То је мало даље, али је мирније.

Наставак следи

14.04.2016.

Главна / Житије свете Јелисавете / Манастир / Подворја / Служење / Манастирски хорови / Контакти / Архива /
MainContactsMap