Новая версия сайта -> Свято-Елисаветинский монастырь
Main Contacts Map
Кратке приче о срећницима
Блажена Ксенија Петроградска
Дарја Чечко

Сви свети који су примили подвиг јуродивости Христа ради често су још за живота поштовани у народу, а после смрти се њихово поштовање само појачавало. Вероватно због њихове посебне близине људима. Ксенија Петроградска је светица која није позната само православцима. Њој се моле људи на различитим крајевима планете, а преко њених икона и уља освећеног на гробу светице по ватреним молитвама се дешавају исцељења и чуда. С именом свете Ксеније нераскидиво је повезан и наш манастир. Прва се појавила домаћа црква у част свете блажене Ксеније у интернату бр. 3 за старе и инвалиде, где већ преко двадесет година служе многа браћа и сестре из Сестринства.

И уочи празника упитала сам неке наше сестре и браћу да ли могу да се сете нечег изванредног и упечатљивог што им се десило у интернату за одрасле.

Срећници

Мој први одлазак у интернат за одрасле десио се управо на храмовну славу — 6. фебруара. А прво упознавање с интернатом и делимично с манастиром одиграло се око две године пре овог догађаја преко књиге „Друга земља“ у којој се говори о интернату и о дивним људима који живе у њему. На књигу сам потрошила два сата и то време је представљало погружавање у живот и служење манастира. Поштено признајем да сам са извесном завишћу помислила: „Срећници.“

Чуда ме нису заобишла. Некоме ће се чинити да је то нешто обично, али је за мене то било важно и зачуђујуће. Пришао ми је један од становника, загрлио ме је (то су уопште отворени и самилосни људи, имају чиста, танкоћутна срца) и почео је да ме пита о нечему што није могао да зна: о умрлој баки, за којом тугујем негде у дубини душе, о кући која је некад изгорела, о ујаку који пије. Веровала сам свакој његовој речи коју ми је рекао. Зачудила сам се, али је истовремено све било једноставно и природно. И врло утешно.

Африка

У интернату је живео протојереј Николај. Док је још имао снаге облачио је подрасник, читао имена за здравље и покој душе и помагао је у храму. Сви су му прилазили по благослов и он је радо благосиљао. А сестрама милосрђа Олги и Јелени никад није хтео да дâ благослов. Кад се отац Николај сасвим разболео и кад је занемоћао многе сестре су из љубави долазиле код њега, доносиле су му храну која оцу није била потребна, али је јео за послушање. Дошле су код њега и сестре близнакиње. У то време су баш завршавале факултет и добиле су понуду да иду у Африку да раде. Сестре су ову новост држале у тајности плашећи се разговора и наговарања.

Отац Николај је јео и старачки је нешто мрмљао. И одједном су у овом мрмљању сестре јасно разабрале речи: „Африка, не, не треба у Африку...“

Стрпљење

Једна сестра је веома желела да се уда. Знајући да света Ксенија помаже у породичним питањима почела је да одлази у интернат на службе и да се усрдно моли за удају. И њена молитва је очигледно представљала прави вапај Богу. Стоји она једном у храму, прилази јој један од становника и каже: „Ускоро ћеш се удати.“

Сестра га је зачуђено и радосно погледала. А он наставља: „А младожења сам ја...“

Поклони од свете Ксеније

Био је још један случај. Има једна сестра милосрђа која посећује интернат која се зове Ксенија. Становници интерната увек моле да им неко донесе шећер, чај, слаткише и предмете за сликање и писање. И она им је често доносила оно што им је потребно. А они су, са своје стране, говорили другим сестрама да је: „Ксенија донеле оловке, папир и бомбоне. Доноси све за шта је замолимо.“ Дуго времена су сви мислили, а вероватно неки мисле и сад да света Ксенија лично посећује ову одраслу децу. Мада, сестра признаје да тако и јесте, јер кад год је становници интерната замоле за нешто она на чудесан начин добије или новац или оно за шта замоле.

Ведро небо

Сестре кажу да по молитвама становника интерната чак и време може да се промени. И Љоша, који толико много воли Каћу, много је патио и усрдно се молио зато што му због хладноће нису дозвољавали да напусти одељење. Престали су да се виђају, а растанак је био неиздржив. И време се променило, хладноћа је одступила и чак се у манастирским цвећњацима појавило прво цвеће.

И сетила сам се једне мале епизоде кад смо у рано пролеће после Литургије ми у манастиру, изузетно уморне од дуге и суморне зиме, испраћале момке у интернат. Падао је мокар снег, под ногама су нам биле све саме прљаве баре. Љутито сам замолила „интернатлије“ да се помоле да напокон извири сунце. И ко би могао да посумња — пола сата касније смо кроз процепе облака угледали плаво небо и пролећно сунце.

„Никоме те нећемо дати!“

Нина: „Једном сам дошла у интернат сасвим измучена, притисла ме је туга. Стојим на акатисту, покушавам да се молим, прилази ми мала Каћа и почиње да ме грли. И ја сам њу загрлила, узела сам је за руку и тако смо стајале заједно и певале акатист. И била сам толико тужна! У том тренутку Каћа ми је рекла: ‘Никоме те нећемо дати. Много те волимо!’“

Светац или грешник

Живим заједно с једном од сестара које обилазе интернат за одрасле. И једном ми је после обиласка „својих“ испричала како је постала сведок спора између њих.

Један каже другом: „Ево, пијем свету воду и причешћујем се. Значи да сам светац.“ Други га очајнички убеђује у то да не могу бити свети, да су грешни. Али је све узалуд: „светац“ се одвраћао од „грешника“ не желећи да га слуша. Сестра је у то време у храму читала молитве и управо у том тренутку је изговорила: „Господе, смилуј се нама грешнима.“ И други је радосно подигао главу, подбо првог и рекао: „Видиш! Ипак смо грешни!“

Обично чудо

Има много задивљујућих прича. Мислим да свако ко је макар једном посетио интернат може да исприча нешто занимљиво и необично што му се десило. Али ћемо у једном бити једнодушни: нису само сестре и браћа потребни људима који живе у интернату колико су они потребни свима нама како би нас учили стрпљењу, душевној чистоти и љубави. И какво је чудо што имамо једни друге!

18.04.2016.

Главна / Житије свете Јелисавете / Манастир / Подворја / Служење / Манастирски хорови / Контакти / Архива /
MainContactsMap