Свято-Елисаветинский монастырь
Main Contacts Map
Киша. Део трећи (Истинита прича)
Киша (део трећи)
Николај Гаврилов

Пут ка обилазници је водио кроз центар града. Кад су пролазили поред опустеле градске пијаце Ирина је видела старију жену која је стајала на тротоару и која је без озбира на врућину носила плетену блузу. Више пута је видела ову жену. Старија избеглица је дошла из краја у близини Доњецког аеродрома само с кесом ствари у рукама и сад се стално могла видети на градској пијаци. Очигледно, нешто се десило с њеном психом. Чим би се на улици зачуо неки оштар звук, она би хватала пролазнике за руке и ужаснуто је говорила:

— Чујете ли? Почело је, почело је!!!

Живела је у две димензије. Као да је њено тело отишло с бујицом избеглица да живи даље, а свест је заувек остала тамо где тенкови упорно гађају куће и на улицама леже раскомадани људи. Сваког јутра је од ујутру до увече стајала на пијаци и проклињала председника Јануковича који је побегао. Тако је било и сад.

— Где си?! — хистерично је викала претећи небу песницом. — Оставио си нас да гинемо!!! Па ти си из Донбаса, за тебе смо гласали, поклонили смо ти поверење, а ти си оставио свој народ!... Дођи овамо и умри заједно с нашим дечацима!!! Седи у подрумима са женама и малом децом, умри заједно с нама ако нешто вредиш. Подели своју судбину с народом, кукавице!...

Да би изашла на Мариупољску трасу „лада“ је морала да дође скоро до Доњецка. На обилазници је тата скренуо у страну — према Доњецку се кретала колона блиндираних возила. Грмећи и штекћући гусеницама избацујући млазеве црног дима по асфалту су се кретали тенкови и оклопна возила. На блиндираним деловима су седели војници са шлемовима, у панцирним прслуцима, с аутоматима. Неки од њих су изгледали као дечаци.

Подрхтавајући у такту с поскакивањем возила одозго су гледали кола с избеглицама и њихова лица су била светла од неке ћутљиве гордости, од неке тајне. Као да су били свесни да сопствени живот на земљи још увек није главна вредност коју човек има, да постоји нешто још вредније, недоступно поимању људи који су заборавили шта је част.

На једном од блиндираних транспортера с огромним точковима вијорила се бело-плва андрејевска застава, а на застави је руком била написана девиза руске морске пешадије: „Живи снажно, умри достојно.“ Као насупрот поступку председника Јануковича који се уплашио.

Бела „лада“ је пропустила колону и после неколико тренутака је скренула према путу који је водио ка Новозовску и Мариупољу. У овом правцу траса је била потпуно пуста.

***

Пекло је сунце. Подрхтавао је ваздух изнад врелог асфалта. С обе стране друма зеленели су се редови високих топола као пирамиде. Унаоколо се пружала бескрајна степа обрасла жутим ковиљем. Плавило се небо. Понекад су се кроз прозор појавила необрана поља сунцокрета.

Казаљка на брзиномеру је дрхтала на подеоку од сто километара. Кола су скакала на рупама пута који се одавно није поправљао. Врели ваздух је летео кроз отворени прозор.

Трака друма се чак извијала према узвишици, час је одлазила надоле према кривини обилазећи мајушне избочине. Бела „лада“ је ишла трасом већ пола сата и за све то време рат се ни на који начин није испољио, само је на друму било неприродно пусто. Испод точкова је допирао ниски звук брујања. Ово је говорило о томе да је туда сасвим недавно прошла колона тешке технике. Гусенице тенкова остављају на асфалту беле трагове као огреботине, затим трагове бришу точкови других возила, али звук остаје и на основу њега се може одредити колико времена је протекло откако је овуда прошла техника; где се појавила на путу и где је отишла у поља. Од животне важности је да се ово зна. Али одрасли на то нису обраћали никакву пажњу.

— Ускоро ћемо видети море, — окренувши се према унукама говорио је деда. — Ено тамо, с десне стране. Сећате се како сте прошле године ишли на море? Мама је причала како вам се тамо свидело.

Ирина се мало смириела. Док су излазили из града млада жена се грчила у себи и стално је шапутала: „Само да нам се ништа не деси, само да нам се ништа не деси.“ А ван града јој је постало лакше. И мама је свеједно знала да ће моћи да одахне тек на граници.

— Циркус у Ростову је један од најбољих, — желећи да одагна напетост у колима деда је наставио да прича унукама. — Никад нисте биле у циркусу? Ето, одлучили смо да вас одвеземо! Лавови, медведи, куце, кловнови са смешним носевима... Деца у сали циче од одушевљења. Ростов је велики град, није као код нас. И свуда су продавнице, и у свакој продавници има сладоледа, најразличитијег, колико хоћеш...

— Мама, вруће је, — шапатом је изговорила Полина да не би прекинула деду. У брзини паковања мама јој је обула патике уместо сандала, и ноге су јој се сад потпариле и било јој је неудобно. Замишљала је о сладоледу о којем је причао деда, — огроман корнет с три беле хладне кугле. Али разиграна машта није доносила свежину.

— Сандале су у торби. У пртљажнику. После ћу те преобути. Дај да ти изујем патике, седећеш боса, свеједно сад немш куда да трчиш. Стварно сам те обукла као за Северни пол... — одговарала је мама скидајући кћерку на седишту.

Деда се у међувремену пребацио на тату.

— Мој друг је страствени пецарош, — причао је зету. — Тамо је Дон, има где да пеца. Сећам се како ми је доносио димљене деверике — маст само цури. С пивом је то одлична ствар...

Тата је ћутке климао главом не одвајајући поглед од пута. Пре годину дана је овом трасом возио породицу на море. У колима је било вруће, из звучника је трештала музика, испод ногу и у пртљажнику су биле торбе с купаћим костимима, прекривачима и маринираним месом за ражњиће. И расположење је било пуно сунца и радости због слободних дана, деца су широм отворених очију гледала кроз прозор где је ускоро требало да се појави глатка и блистава површина мора иза хоризонта. Кроз прозор су промицали далеководи и „лада“ је престизала друга кола, плавило се небо и чинило се да је будућност светла, разумљива и планирана за године унапред. У свету није било црних боја и животни пут је изгледао дугачак и раван као овај друм.

А у ствари се испоставило да људска судбина може да се промени за трен ока. Не знамо шта нас очекује, гледамо сунце, говоримо себи и другима: „Сутра ће оно опет изаћи,“ — а може се десити и да не изађе. У сваком случају, не за нас.

— Гледајте, — одједном је рекла старија кћерка Јуља која је седела на задњем седишту показујући прстом некуд улево. — Гледајте! Дим...

Тихи усклик девојчице све је вратио у стварност. Негде на километар у правцу кретања кола пут је скретао и иза ове кривине ка небу се дизао стуб црног дима.

— Трава гори? — брзо је упитала Ирина приближивши се предњем седишту, али је муж одмахнуо главом показујући да није трава. Успорио је. У колима је завладао мук. Као да сумња у то да треба да иде у том правцу „лада“ је полако кренула према кривини.

Иза кривине је у долини горео војни „урал“. Возило је замрло спуштајући се у дубоку јаругу. Догоревала је цирада на каросерији, пламен је у језицима лизао фарбу кабине, точкови су се истопили, крхотине ветробранског стакла су се расуле по падини јаруге. Испод камиона је изгорела трава. Ветар је разносио облаке црног дима по степи.

Тата је полако заобишао место пожара сасвим пришавши суседној ивици. Сви су ћутали. И деда је ћутао, није више причао о кловновима у циркусу и о сладоледу, седео је тихо гледајући пред собом. И да је неко сад погледао у његове очи видео би да су за трен ока постале некако детиње изгубљене и беспомоћне.

Мирисало је на гареж. Чинило се да унаоколо нема живе душе. Тишина, празан друм и напуштени камион у ватри. Општа слика је више личила на фрагмент из четрдесет друге године него на стварност. Сад су се на све стране видели трагови недавне битке. Рупа на ивичњаку, исечени врх тополе, гране с гомилом лишћа лежале су на асфалту.

— Ох, види ти ово... — било је све што је мама могла да каже. Тата ништа није рекао трудећи се да што пажљивије заобиђе гране које су се налазиле на путу, размишљајући само о једном: да испод гума не буде крхотина метала с оштрим ивицама. Није имао резервни точак у пртљажнику.

А онда се негде напред на небу зачуло тешка грмљавина, као да је била олуја. Удари су у серији загрмели у степи и јењавајући утихнули у даљини.

— Ватрице, — тихо је изговорила Полина.

„Лада“ је лагано прошла на кривини, с десне стране је била проређена шума и сви су видели како се у даљини, у степи, ка небу винуло неколико црвених ватрица. Из даљине нису биле страшне и лагано су се кретале, светлеле су и падале у облику дуге. А затим би се пре него што долете до земље неочекивано претвориле у црни дим. За њима су се дизале следеће ватрице.

Тата је нагло скренуо на ивицу. Гуме су зашуштале по ситном камењу. Кроз отворени прозор „ладе“ допирао је ехо серије глувих удараца.

Бледо-црвене ватрице летеле су увис на километар од места где су се кола зауставила. Као да су застајкивале у небеском плаветнилу, а онда су се лагано спуштале претварајући се у тамне мрље дима. Звук удараца се као глуви талас разишао по степи. Све је уздисало као да се над степом пронела олуја, а притом је небо остајало неприродно чисто и плаво.

— Јуро, шта да радимо? — тихо је упитала мама.

Али је њено питање остало да виси у ваздуху. Сад нико не би могао да каже људима који су седели у колима како да поступе правилно. Соба у стану дединог друга, клупа на железничкој станици у Ростову — свако безбедно место су већ доживљавали као нешто бајковито и нереално. У том тренутку нису веровали у то да негде на свету постоји други, миран живот, где људи мирно лежу да спавају, где не горе камиони, где не лете у небо ватрице као испрекидане линије, где су сви проблеми и страхови претежно измишљени и где се кроз поглед из рата доживљавају као нешто бесмислено.

...Пре неколико сати истим тим путем је јурио минибус са десет путника. Возач, таксиста, који је благовремено послао своју породицу у Краснодар је одлучио да је рат некоме мајка, а некоме маћеха, и покушао је да заради на паници људи наплаћујући им огромне суме за вожњу. Жене у минибусу су биле бледе као крпа, једна од њих је снажно ухватила возача за рукав, тресла га је и хистерично му је викала на ухо:

— Куд си нас повезао? Овде се пуца!!!

На шта је возач викао у одговор:

— Жено! Седите на место! Сад се свуда пуца!

И грмела је паљба иза њих, а кола су летела брзином од сто тридесет на сат разваљујући висеће делове аутомобила, а људи у њему су поскакивали на седиштима ударајући главом о плафон и плакала је нечија беба, а мајка, уместо да је умири, сама је продорно викала од страха...

А возач је притискао гас сматрајући да је боље да се препусти судбини и да јури колима према граници где се не пуца него да се зауставља ил ида се врати тамо где ће се још дуго пуцати.

Возачу минибуса је било много лакше — у колима нису седела његова деца...

— Покушаћемо да стигнемо до Старобешева. Тамо мора бити људи. Од њих ћемо сазнати како је даље, — после дугог ћутања одлучио је тата.

Окренуо се да би охрабрујуће погледао жену и кћерке и мала Полина је јасно видела како су му на челу избиле ситне капи зноја.

20.04.2016.

Главна / Житије свете Јелисавете / Манастир / Подворја / Служење / Манастирски хорови / Контакти / Архива /
MainContactsMap