Новая версия сайта -> Свято-Елисаветинский монастырь
Main Contacts Map
Киша. Део чтверти (Истинита прича)
Киша (део четврти)
Николај Гаврилов

Поред пута се налазио плави метални путоказ. Натпис који је рефлектовао светлост је гласио:

Старобешево — 20 км.

Новоазовск — 76 км.

Ростов — 230 км.

Али испред, насред пута прецртавајући наду да ће доспети у било које од ових места, стајао је високи војник у шареној маскирној униформи и давао им знак да се зауставе. На прегибу лакта држао је снајперску пушку. Поред њега на ивичњаку је стајало још неколико војника.

— Припремите документа, — с неким скривеним олакшањем замолио је тата. Научена проверама на рампама Ирина је ужурбано отворила ташницу — да извади личну карту и извод из матичне књиге рођених за децу. И деда је припремио личну карту. Али овог пута документа нису била потребна.

— Даље се не може, — рекао је војник у маскирној униформи прилазећи колима која су се зауставила. — Вратите се.

У стресној ситуацији мисли раде некако апстрактно, саме по себи. Седећи у колима заједно са децом Ирина није размишљала о томе да ће сад изгледа морати да се врате кући. Расејаним погледом је разгледала војнике који су стајали на ивичњаку — са шлемовима, са аутоматима, у тешким панцирима, с борбеним комплетом у возилима — и размишљала је о томе како им је вероватно вруће под свом том опремом на врелом летњем сунцу. Некако су сви били исти: млади, ниског раста, мршави, згодни, у новој, још непраној униформи са чврстим линијама на превојима. Некако је одмах било јасно да су то прави војници који могу сатима да пузе у трави у својим панцирима и који могу за трен ока да се попну на кров приватне куће, да га пређу и скоче доле, да су спремни да прођу на сваком месту, да су упорни у обрани и у нападу.

— Мама, хоће ли нас ове чике убити? — прививши се уз Ирину шапатом је упитала Полина уплашено гледајући војнике.

— Неће, кћери, — исто тако шапатом је одговорила млада жена и умирујуће је стегла кћеркину руку својим дланом.

— Окрените се, — поновио је мушкарац са снајперском пушком који је пришао колима. Изгледао је потпуно супротно од ових војника; лице му је било преплануло од сунца, очи су му биле црвене од несанице, а под ногама му се црнело блато из ровова. Све то је Ирина стигла да запази за тили час, истовремено покушавајући да смисли шта даље треба да раде.

— Слушај, командиру, — обратио му се тата кроз прозор. — Ми смо избеглице и...

— Не, него ти чуј, — прекинуо га је војник. — Тамо се окреће техника. нема пролаза. Овде такође не смете да стојите. Зато окрећи — и враћај се у супротном правцу.

С људима с оружјем у рукама није се могло спорити. Пут је био затворен. То је значило да је требало покренути угашени мотор, окренути се и ићи назад, кући, враћајући се истим путем. То је значило да остају у рату, да ће сутра морати да живе у потпуној тами, да за време паљбе крију децу у купатилу, а зими пале ватру у дворишту. Зато што неће бити ни грејања, ни струје, него ће бити само вести с фронта, пакети намирница за децу у предугачким редовима и једно ћебе на породицу од Црвеног крста. Кући је значило назад, у вечити страх који човека не напушта чак ни у току сна. Нека су проклети сви ратови од сада и заувек!...

Муж и деда су ћутали.

И Ирина се одлучила:

— Опростите, молим вас, — извирила је кроз прозор, трудећи се да говори што је могуће пристојније. — Ми смо из Харциска, хтели смо да одемо до границе. Имамо малу децу. Да ли можда можете да нам кажете има ли нека обилазница? Схватите, деца су уплашена, а и ми, — уопште не знамо куда сад да идемо.

Војник у маскирној униформи је бацио поглед у кола. На његовом лицу су се огледали умор и љутња, али кад је његов поглед сусрео Полинин намигнуо јој је и покушао је да се осмехне, истина, само уснама.

— Не знам, девојко, — видело се да искрено жели да помогне. — Сад је свуда таква каша... Најбоље је да свратите у суседно село, да замолите да вас неко прими и да сачекате. Мада... Добро, слушај, — мушкарац се нагнуо према прозору обраћајући се тати. — Јесу ли кола нормална, неће се угасити? Види... Негде на километар из правца одакле сте дошли има скретање за сеоски пут, јеси ли видео? Тамо даље је мајдан. Покушајте тамо да скренете. Иза мајдана око пет километара води кроз степу, а онда је опет сеоски пут. Има их много, разлокани су, рупе су велике, али може да се прође. Главна ствар је — вози брзо! Немој жалити кола. Ако све буде у реду избићете на трасу код самог Новоазовска. А тамо је мирно. Али то је на сопствени ризик. Зависи од среће, разумеш?...

Војник је гледао тату и по његовом изгледу се видело да одлично схвата да су људи који седе у колима мирни и да немају никаквог појма о томе шта значи имати среће у рату.

— Пало вам је на памет да се возите у јеку битке... Па, добро. Само брзо! — лупио је дланом по хауби која је била топла од сунца. — Код скретања сами одлучите куда ћете. И још једна ствар — вежите белу крпу за антену...

— Хајдемо, Јуро, — кратко је наредила Ирина удаљивши се од прозора.

За пар минута група војника је нестала из вида.

***

Колико год путева да бираш — околних, сеоских, стазица обраслих травом, свеједно ће те довести до тачке која ти је суђена. То тврде фаталисти. Али будућност у ствари није предодређена. Она се мења по нашим молитвама и по молитвама наших мајки. Само ако имамо времена за молитву.

Сећање из раног детињства одлази некуда у тамну дубину, али неке успомене остају за цео живот. У Полининој свести је јасно остала слика од пре годину дана.

Има три године, лето је, кроз отворени мали прозор допире бука града који се стишава, у стану је већ сумрак, изнад дечјег кревеца гори свеитљка. Поред ње седи мама, иста као сад, са црном фарбаном косом покупљеном у реп, очи су јој уморне и нежне.

— Ипричаћу ти једну причу, — каже мама, поправљајући покривач. — Бога некако шаље душу и човек се рађа на свет. Знаш ко је Бога?

— Да, — шапуће Полина бацајући поглед на икону у углу на којој се благо сија позлата.

— Дакле. Бога шаље душу и човек се рађа на свету. А душа неће, боји се, каже: „Свет људи је врло зао, а ја сам сасвим мала, беспомоћна, ко ће ме тамо чувати?“

„Не бој се,“ — умирује је Бога. — „Ја ћу ти дати Анђела Чувара.“ — „А како ћу га препознати на земљи? Како ћу га тамо звати?“ — пита душа.

„Зваћеш га мама,“ — одговара Бога...

— Јеси ли схватила о чему је ова прича?

— Јесам, — тонући у сан шапуће Полина. — Ти си мој Анђео Чувај.

Али сад мама није нимало личила на Анђела-заштитника. Кола су скакала, она се једном руком ухватила ручицу врата, другом је привијала уз себе Полину, у њеним раширеним очима су се истовремено огледали одлучност и страх. Тата је гледао само на пут покушавајући да у пуној брзини заобиђе неравнине и рупе. Прошло је око пола сата откако су сишли с главног пута.

— Негде овде је скретање о којем је говорио онај добровољац... Ево га! — рекао је тата и окренуо волан, поново, по ко зна који пут силазећи с пута. Затим се окренуо и погледао је децу и жену. — Шта? Хоћемо ли да се вратмо кући или?...

С десне стране се видео сеоски друм који је водио у даљину. Негде тамо је вероватно био мајдан, а за њим још седамдесет километара беспућа по приазовској степи. Одрасли су се дуго гледали. Гледали су и ћутали и дедино лице није напуштао беспомоћни израз. Полини и Јуљи је било лакше — деца су имала потпуно поверење у избор одраслих. А затим је тата рекао: „Да ризикујемо?“ и мама се ћутке сложила, зато што је боље било да покушају да оду тамо где постоји нада него да се врате у гарантовано „лоше“. Откако је „лада“ скренула на сеоски друм тата је стално притискао папучицу за гас и они су у колима падали једни на друге.

— Мама, жедна сам, — замолила је Полина, било јој је мука, али је мама само као навијена одговрала: „Још мало, кћери, још мало,“ привијајући је уз себе.

Прошли су кроз окомиту удолину мајдана и жутом двосмерном траком су се кретали као мала тачка ка дубини степских простора, час пропадајући у долинама, час шлајфујући и пењући се на узвишицу. Испод дна је шумело несавијено ковиље, понекад је нешто лупало и онда је тата псовао упола гласа.

Сви су очекивали звуке борбе, али у правцу где су остали војници било је тихо. Уопште, тишина је царовала над степом. Како се „лада“ приближавала граници општа напетост у колима је помало попуштала, а кад су прошли укрштање с неким сеоским путем где је на путоказу писало „Новоазовск“ и кад су скренули на њега, страх у маминим очима је почео да се топи, и оне су заблистале; као да се подмладила и чак се заруменеа и као да су се у аутомобилу појавли осмеси, деда је престао да ћути и почео је живахно да саветује тати како да обилази рупе.

Попустило је нешто што је стезало срце и страх је заменила нада, укоченост је прошла и сад су сви хтели да причају, да нешто раде, подржавајући речима и гестовима једни друге.

— Јуро, успори, — замолила је мама и отворила кесу у којој су стајале пластичне флаше с водом. — Полина, хоћеш ли можда да поједеш сендвич? Јуљо, хоћеш ли сендвич? Деда је направио...

— Мама, да ли у Ростову има дечјих вртића? — питала је Полина пуних уста. И њој се причало, и речима је истискивала из себе остатке доживљеног страха.

— Има.

— А има ли тамо мачића? — девојчица је набрајала све што јој је пало на памет

— Има. И мачића има, и кучића... Пиј пажљиво, видиш да се кола тресу, — осмехујући се говорила је мама. Ростов више није изгледао као нешто недостижно, ускоро је требало да се појави скретање на главни пут, а тамо су граница и спасење били надомак руке. Због нечега јој је у сећању севнуло лице жене-избеглице која је на празном тротоару проклињала кукавицу председника Јануковича, али је Ирина одмах истерала ово сећање из главе.

О онима који су остали иза сад нису хтели да размишљају.

Наставак следи...

16.05.2016.

Главна / Житије свете Јелисавете / Манастир / Подворја / Служење / Манастирски хорови / Контакти / Архива /
MainContactsMap