Свято-Елисаветинский монастырь
Main Contacts Map
Киша. Део пети (Истинита прича)
Киша (део пети)
Николај Гаврилов

Војник је седео на ивичњаку. Рукави његове маскирне јакне били су заврнути до лакта и одмах је падало у очи да на длановима има трагове скореле крви. Другом руком је притискао леви бок.

По изгледу је имао четрдесетак година. У сваком случају, Полини се чинило да је старац. Преплануло изборано лице са траговима светлих трачица око мутних паћеничких очију. На рукаву јакне је имао жуто-плави знак украјинских Оружаних снага. Личио је на сељака обученог у војничку униформу, на мобилизованог пчелара. Иза мушкарца који је седео на ивици зеленело се жбуње израслих садница, а даље се пружао поглед на степу с усамљеном кућицом у пољу. Кад би се боље погледало могло би се запазити да је кров кућице срушен; прозори су излетели заједно с рамовима, а поред се црне кругови свежих јама. Војник није имао аутомат. Стално се мрштио не скидајући руку која је била црна од крви и прашине од бока.

— Јуро, да ти није пало на памет! — испалила је мама.

Али је тата већ притиснуо папучицу кочнице.

— Помозите, — кратко је замолио војник кад му се „лада“ лагано сасвим приближила.

Унаоколо је владала тишина, коју је реметило само зујање мува. Затим је ову тишину запарао неки далеки звук сирене, али нико на њега није обратио пажњу. Сви су гледали рањеника. Без озбира на то што су се кола зауставила још увек је држао десну руку у подигнутом положају.

— Доспели смо у ватру. Још јутрос, — мрштећи се објаснио је мушкарац климнувши главом некуда у страну. — Погодили су ме. Сви су се разбежали, а ја сам изашао овде. Повезите ме. Избаците ме код било које наше рампе...

— Хајдемо, Јуро, — оштро је наредила мама. Али је тата овог пута није послушао.

— Слушај, друже, — извивши се преко деде одговорио је војнику. — Ми идемо за Ростов. Тамо нема украјинских рампи. Осим тога, видиш да су кола пуна. Немој да се љутиш... Имамо децу. Једино што можемо да урадимо јесте да ти оставимо кутију за прву помоћ. Ириша, види позади где је кутија. Ту су завоји и јод... И још ћу ти дати воде. Сад ћу, причекај...

А следећег тренутка се десило оно што се Полини заувек урезало у сећање, што ће је прогањати целог живота. Све се дешавало брзо и неповратно, као да се сама суочила с тупом и немилосрдном силом коју баш брига за последице њених дејстава. Све што се даље дешавало трајало је само пар минута, блеснуло је и заувек остало у прошлости која се више ни на који начин не може променити, зато што чак ни Бог нема власт над прошлошћу.

Тата је изашао из кола да изнесе војнику две млаке флаше воде. Нејасно брујање се појачало. Шум је бивао све ближи и опште брујање се распадало на поједине звуке. Чуло се брујање мотора.

— Тенкови! — запањено рече деда ухвативши се за ручицу врата.

Два ниска тешка тенка, дижући гусеницама прашину, брзо су ишла пољем газећи и шиштећи турбинама, подижући гусеницама прашину; иза беле кућице скренула су право према људима који су седели у колима.

Људи у тенковима нису гледали ко је испред њих. Видели су белу „ладу“ и некога у војничкој униформи поред њих. Нико није хтео да размишља да ли је то мирно возило или унутра седе бацачи мина.

У рату нема времена за размишљање.

Страх јој је за трен ока испунио срце, ухватио ју је за грло не дајући јој да дише.

— Мамице, — прошапутала је Јуља. Њене очи су биле одмах до Ирининог лица — велике, црне од раширених зеница.

Тата је остао да стоји поред рањеног војника. Бацио је поглед на тенкове, а затим је кроз ветробранско стакло погледао Ирину. С неком необично продорном јасношћу Ирина је одједном осетила колико јој је драг. Полина је имала његов осмех, а Јуља — очи.

Пуцњи се нису чули. Прво се чула ломљава и тресак, као да је неко на силу убацио у кола гомилу металних лоптица. На задњем стаклу су се појавиле рупе, оно је пукло и комадићи стакла су полетели, а затим је прснуло ветробранско стакло; нешто је звиждало поред, летело је лишће са оближњег жбуња, на земљу су попадале откинуте гране. Глава деде који је седео окренут леђима се одједном тргла, из ње је шикнула црвена течност и пала је на бок. Трештећи и фијучући попуцала је каросерија. Меци који су пролетели поред полако су се топили као ватрице у степи.

А затим је свест уловила грмљавину митраљеске паљбе.

Муж је остао да стоји скамењен, само му се на лицу појавио неки бесмислен и будаласт осмех. Све се дешавало у делићима секунде. Нико ништа није стигао да схвати осим војника који је одмах пао на земљу.

Време као да се отегло у вечност. Први тенк није трошио патроне. Као на успореном снимку Ирина је видела како се његова спљоштена кула у ходу окреће право према њој. Чак јој се чинило да чује како бруји хидраулика Дугачка цев је почела да се креће горе-доле.

— То је све? — упитала се млада жена. И сама је себи одговорила: — Готово је!

Да је седела између кћерки могла би обе да привије уз седиште и да легне на обе штитећи их својим телом. Али је седела са стране и успела је да гурне испод себе само Полину. „Даћу ти Анђела Чувара. Заштитиће те од свих невоља,“ — рекао је Бога у причи. Мамино тело ју је притиснуло уз седиште, руке су загрлиле и сакриле главу. Полина је чула како је мама сама узвикнула: „Мајчице!“ А онда су наступили светлост и тишина.

***

Свест се враћала постепено. Прво се у ушима појавила тешка звоњава, онда су очи прогледале. Кола су била препуна дима. Тенкова није било, они су се испуцали и отишли су.

Због нечега је било загушњиво. У ушима је било мокро и врело. Тешко разликујући у диму обрисе кола Ирина се полако придигла са кћерке, села је и ставила дланове на уши желећи да угуши звоњаву која ју је тиштила. На длановима је остала крв.

Полако, некако несвесно, још увек не схватајући шта јој се десило Ирина је гледала размазану крв на длановима. Затим је исто тако полако почела да гледа шта се десило.

Дим се расејао. Предњег дела „ладе“ скоро да није било, иза седишта се направио отвор с откинутим деловима метала на ивици. Плафон им је висио изнад главе. Врата с њене стране такође није било. Није било ни деде, ни мужа. Тамо где је он стајао црнела се рупа од бомбе и унаоколо су лежале некакви крвави остаци.

— Мама... мама — допирао је кроз шум у ушима слаби глас кћерке.

Леђа су јој утрнула, постала су некако туђа, као да је уместо коже сад тамо био камен. Одазивајући се на глас Ирина је погледала кћерку која се налазила поред и тек сад је почела да се присећа ша се десило пре неколико минута.

— Ниси рањена?... А где је Јуља? — интуитивно покушавајући да говори што краће не препознајући свој глас упитала је мама. Прва је погледала на место где је седела Јуља и одмах је наредила млађој кћерки:

— Немој тамо да гледаш. Не треба... Нећеш гледати сестрицу? Обећаваш?

Полина је журно почела да клима главом.

Мама је покушавала да се придигне, али се стењући спустила на седишта. Напољу се чуло неко шуштање и у следећем тренутку у кола је завирио војник због којег се у суштини све и десило.

— Јеси ли жив? — промукло га је упитала Ирина.

— Успео са да легнем на земљу. Само ми је мука, — заборавивши на своју рану у боку мушкарац је опипавао главу. Тресле су му се руке. Изгледало је да ни он није до краја био свестан шта се десило.

— Слушај, помози нам, — мама је говорила одсечно и тихо. А онда се одједном закашљала. Кашљала је дуго и болно покушавајући да се избави неке гадости која јој се заглавила у плућима. Полина је видела да кашље крв. И још је девојчица видела да је мајица на маминим леђима поцепана од гелера и да је такође сва мокра од крви.

Касније, сећајући се до најситнијих детаља сваког трена овог догађаја, сећајући се мајчиног лица које је било близу са црним подочњацима, сећајући се поцепаног гвожђа које је висило изнд главе и каросерије која се димила, никако није могла да се сети себе. Чинило јој се да је викала, али вероватно њен крик није изашао напоље, ударао је унутра, отишавши некуда у срце и оставши тамо заувек. Ћутала је жудно и нетремице гледајући маму и климајући главом на сваку њену реч.

— Сачекај, сад ћу... све је добро, — искашљавајући мајка је обрисала усне дланом размазавши крв по образима и бради. Поново је покушала да се придигне и поново је почела да стење. — Слушај, — окренула се према војнику. — Изгледа да више нећу устати. Нисам хтела да ти помогнем, муж је хтео... Опрости... Слушај, узми кћерку. Доведи је до људи...

— Мамице, — уздахнула је Полина.

— Сад ћу, кћери... Сад ћу... — мама се поново тешко закашљала. Затим је стењући нашла испод ногу кутију за прву помоћ која је испала. Извадила је из ње паковање завоја. Све јој је било у измаглици, за сваки покрет је требало да уложи огроман напор. Њена ташница је остала на седишту, извадила је из ње Полинин извод из књиге рођених и некако га је везала завојем за кћеркину голу ногу. Свест је радила запањујуће јасно, само што јој се мутило у очима, руке је нису слушале и није могла да дише. За другу ногу кћерке везала је сав новац који је нашла у новчанику. Све је било као у сну, није веровала да се све то заиста дешава.

— Хајде, кћери... иди код чике... пређи преко мене. Чика ће те спасити. Спаси је, војниче... Закуни се. Како се зовеш? — њене сјајне очи су се упиле у лице мушкарца.

Мушкарац је узео у руке Полину која је дрхтала и ставио ју је на земљу. И мала Полина је неумитно постала свесна да ће мама сад умрети. Са потпуно недечјим разумевањем кћерка је видела да је мами остао последњи минут и да овај минут мама жели да буде сама. У секундама које су јој биле дате млада жена је успела да ожали своју старију кћерку коју није могла да спаси, да ожали свог мужа и оца. И још да преклиње небо да сачува њу — сироче.

Полина је желела да зажмури, да отвори очи и да види да је мама здрава и читава, да се осмехује и да нема крви на лицу. У сећању јој је севнуло: мала је, спознаје свет у којем постоји живот и смрт, досађује мами питањима куда иду људи кад умру. Куда ће отићи сама мама?

— Ја? — смеје се мама. — Ја ћу постати киша. И тата ће постати киша. Заливаћемо те да брже растеш. Али ће неће бити брзо.

И чим се тог сетила Полинине усне су се искривиле и задрхтале су. Али није заплакала стајала је и жудно гледала у мајку као да је од ње чекала нешто најважније...

— Дођи код маме, — рекла је Ирина. И Полина се одмах привила уз њу као слепо маче.

А онда је мами кроз грло шикнула црна крв.

Војник је узео Полину за руку и повео ју је према садницама. Девојчица се стално окретала. Још увек није плакала. Просто се окретала и гледала је спљоштену „ладу“ док јој поглед на њу нису заклониле гране жбуња.

Наставак следи

18.05.2016.

Главна / Житије свете Јелисавете / Манастир / Подворја / Служење / Манастирски хорови / Контакти / Архива /
MainContactsMap