Свято-Елисаветинский монастырь
Main Contacts Map
Киша. Део шести (Истинита прича)
Киша (део шести)
Николај Гаврилов

Затим је поново уследио бој. Иза она два тенка по пољу су у продор прошла још два.

Могло се видети како су тенкови неставши иза неке равне узвишице маневрисали, прелазили с једног места на друго, застајали и постајући прашњави мало се трзајући приликом гранатирања, страшно тукли из цеви некуда у степу. До вечери су се војник и девојчица крили међу растињем.

А кад је почело да се смркава четрдесетогодишњи мушкарац јој је рекао: „Слушај, жедан сам толико да не могу да издржим. Ти си мала, не видиш се, отиђи до кола, негде мора бити флаша с водом.“ И Полина је послушно потрчала према месту где је остала њена породица. Унаоколо је грмело и тутњало, степа је била румена од црвених ватри. До „ладе“ је било око двеста метара, трчала је спотичући се и падајући, а затим је дуго тражила у трави флашу воде међу комадима разбијеног мотора. У тами која се спуштала видели су се само обриси кола, из уништене „ладе“ нису допирали ни звуци, ни јецаји, све унаоколо било је мртвачки тихо, мама се охладила, њене душе овде више није било и Полина, знајући то, није гледала у кола. За тај дан је одрасла неколико деценија.

Донела је воду војнику, жедно је попио скоро целу флашу. Обичан чика, који је био позван у војску, туђинац — од њега није требало очекивати јунаштво и самопожртвовање. Није је оставио у степи — и на томе му хвала...

Пред ноћ је Полину почела да тресе грозница. Усне и језик су јој били суви, очи су јој се зацаклиле, поцрвенела је, дах јој је постао убрзан и испрекидан. Организам није знао како да се бори с оним што је преживео и што остало у њој, и реаговао је на свој начин. Стварност је нестала уступајући место бајци. У овој бајци су сви остали живи, девојчицу су наизменично носили у наручју час тата, час дека, час сестрица, и у магличастом бунилу Полина је тачно знала да је носе код маме. Кад јој се свест враћала девојчица је чула ехо грмљавине тешких удараца.

Најзгодније јој је било да гледа небо: тамо су светлуцале звезде, негде тамо се налазио и Бога и могла је да поприча с Њим, да се пожали на своју судбину. Једна звезда је светлела мало јаче од других, очигледно је била жива, слушала ју је и чак се приближавала. А онда је негде у близини нешто загрмело и према овој звезди је полетео низ црвених звездица са земље.

То је била беспилотна летелица са светлом за камеру за посматрање: гађали су је, али у девојчициној бајци није било никаквог рата у том свету — једноставно, звездице су се сретале.

— Немој да губиш свест, живи, — говорио јој је војник, тек сад се сећајући да не зна чак ни како се зове. На рукама је преносио Полину на места која су му изгледала безбеднија, а кад би је положио на земљу, стављао је испод ње своју јакну скорелу од сасушене крви и приносио је њеним уснама флашу с остацима воде. Вероватно није био лош човек, само је био уплашен, рат га је сломио. Неки су касније причали да није оставио девојчицу само зато што је знао да је продор заустављен, да ће ујутру око њега бити добровољци и да је спасење девојчице за њега било гаранција да га неће стрељати по кратком поступку. Можда је и тако, али желимо да мислимо да се бринуо за Полину просто зато што му је било жао као човеку, што испуњавао заклетву коју је дао мајци на умору.

— Држи се, — говорио је, загледајући у тами лице девојчице. — Мама те је молила да живиш. Тенковску паљбу си преживела, а сад си се предала! Издржи, ујутру ћемо ићи да тражимо људе...

***

У саму зору, кд је сунце тек излазило изнад степе, растварајући првим зрацима измаглицу у долинама и на гредама, на рампи испред Старобешева стражар који је седео иза џакова песка приметио је на путу неко кретање. Према рампи се као усамљена тачка приближвао човек, али некако чудан, као да је био дебљи у горњем делу.

— Хеј, ко иде? Пуцаћу! — повикао је стражар и да би потврдио да је његово упозорење озбиљно, кренуо је према митраљезу који се налазио на џаковима и испалио је мањи реденик изнад главе човека који је ишао.

Поред, у рову који није био дубок, почели су да се померају добровољци који се још нису наспавали после ноћних борби.

— Не пуцајте! Овде је дете, — зачуо се у одговор промукли глас.

Мушкарац је носио у рукама девојчицу коју је покрио својом јакном. Наравно, нико га није стрељао. Такви су људи — спремни су да се убијају, али су деца за њих светиња. А њему су одмах дали инјекцију против болова, превили су му рану, ставили су га да седне близу ватре и дали су му у руке велику шољу слатког чаја који се димио. Кад им је причао шта се десило из његових очију се текле сузе. Мушкарац није поменуо како је терао девојчицу да пузи по воду. Истог дана су га без сувишних питања предали украјинској страни.

Полина је без свести довежена у централну трауматологију у Доњецку. Тих дана су биле масовне офанзиве, до трема пријемне собе у болници стално су долазила возила с рањеницима. Кад су девојчицу на рукама уносили на одељење на вратима су излазила двојица војника с празним носилима и високи мушкарац у шареној маскирној униформи са пушком ОВД на ремену. Расејано је погледао девојчицу, коракнуо је напред, а онда је стао присећајући се где је могао да је види. У сећању му се појавила породица у белој „лади“.

— Слушај, брате... — позвао је добровољца, који је носио Полину. — Јуче сам видео ову девојчицу. С њом су били још и родитељи, и сестрица...

— Сви су убијени. Само је она преживела, — кратко је одговорио добровољац.

Војник у маскирној униформи је погледао новац који је био везан за ноге малишанке, затворене, упале очи детета, замисливши у секунди шта се десило с овом девојчицом, шта је преживела и шта јој тек предстоји да преживи кад се освести, кад јој се врати сећање.

Полину су већ однели на одељење, његови војници с носилима су сели у минибус, а он је остао да стоји на трему гледајући некуд обневиделим погледом, пушио је једну цигарету за другом и било је очигледно да му се прсти тресу.

На пријемном одељењу се испоставило да извод из књиге рођених не одговара узрасту девојчице. Извод је гласио на име Јулије Панове, која је имала десет година. Мама је помешала документа. Зато је у рубрици у болничком картону уместо имена и презимена било написано: „безимена“, у рубрици „родитељи“ — „вероватно сироче“, а у реду дијагноза — „контузија и крајња нервна исцрпљеност“.

Кад је дошла к себи и почела једносложно да одговара на питања сви су сазнали да се зове Полина. Викала је ноћу будећи децу у суседни болничким собама, а дању је остајала затворена и ћутљива. Две недеље касније пронашла ју је бака, очева мајка, и одвела је својој кући.

У бакиној кући су се трудили да не причају о ономе што се десило. Бака је само понављала да је Бога обећао да ће сви мртви сигурно васкрснути. Девојчица је то разумела. Знала је да ће устати поред ње, омивени од крви, обучени у белу одећу и да јој радост сусрета с њима нико неће одузети.

И још је знала да није истина да Бог нема власт над прошлошћу. Доћи ће време и наше сећање ће се омити, и све оне који су нас приморавали да плачемо ми ћемо заборавити, лоше успомене нас неће више узнемиравати, с нама ће остати само они које желимо да видимо, и то заувек.

Мама и цела породица су и сад били заједно с њом. Девојчица је то осећала. Онима који воле довољно је да осећају најрођеније срцем.

Врело и прашњаво лето је прошло и на смену њему је дошла јесен. Девојчица је једном изашла напоље на кишу. Бака је у то време спремала ручак у летњој кухињи. На радију су читали песму жене из Горловке. Била је врло кратка, женски глас је тихо изговорио страдалничке речи:

Удара рат по центру и у предграђа твоја,
Моја Горловка, грлице моја.
У куће, у дрвеће и гранчице,
И у жене и у дечицу...

Баки су на очи одмах наврле сузе. Пожелела је да истог тренутка привије Полину уз себе. Излетела је напоље и одмах је стала. Полина је стајала под кишом подигавши мокро лице ка небу и нешто је шапутала осмехујући се. Неким шестим чулом бака је схватила: сад не сме да је дира...

20.05.2016.

Главна / Житије свете Јелисавете / Манастир / Подворја / Служење / Манастирски хорови / Контакти / Архива /
MainContactsMap