Новая версия сайта -> Свято-Елисаветинский монастырь
Main Contacts Map
„Монах је жива жртва“
„Монах је жива жртва“
Из писма монахиње својој духовној кћери

Уопште, раскид са светом је психолошки веома тежак. У сваком случају, тако је било код мене. Вероватно се дешава и другима, али не свима. У некима због љубави према Богу вера толико гори да не могу да замисле више ништа осим да Му служе. И код њих има искушења, али не одмах по доласку у манастир, већ касније и она су унеколико другачија. Било да човек то жели или не, сви морају бити искушани и тако је у току скоро целог монашког живота. И дан-данас се (већ, наравно, ретко) у мени рађа осећај неке безизлазности. Међутим, сад знам како да изађем на крај с тим. Мислим да ћеш временом и ти нучити, уз Божију помоћ и по молитвама твог баћушке.

Апсолутно си у праву у погледу наше одговорности према ближњима. Монах је жива жртва и ако се монах спасава — спасава се цео његов род, тако су говорили многи свети оци. Тако да треба да носимо свој крст ради Христа, Којем је као човеку такође било веома тешко да се попне на Крст. У томе могу да нас утеше Његове речи: ...али нека не буде Моја воља, већ Твоја нека буде (Лк. 22: 42). Господ је рекао још: Нисте ви Мене изабрали, него сам Ја вас изабрао (Јн. 15: 16). То је велико поверење, велика радост и част. И то може да нам послужи као утеха у нашем труду.

Знаш човек се у принципу не плаши онога што му се дешава, већ онога што може да се деси. Један тешко оболео човек ми је једном рекао: „Мати, плашим се патње.“ Запањиле су ме његове речи: смртно је болестан, поднео је таква страдања која се тешко могу замислити: рак му је појео целу кичму, и скоро потпуно плућа, а он каже да се плаши патње. Заправо, плаши се предстојеће патње, зато што је другу већ поднео и зна је.

Исто је и с нама. Не сећамо се оног доброг што нам је Господ дао, него се плашимо лошег што може да нам да, заборављајући да је све што нам даје добро и да је то најбоље за нас. И ја се плашим и не волим неочекиване тешкоће, али ево шта ми помаже у таквим случајевима. У мислима кажем себи: „Па добро, то ми се не свиђа, тешко ми је, али нека буде тако ако је због нечега потребно.“ По правилу, ситуација се мења и бива ми лакше. Кад наступи чамотиња много ми помажу читање молебног канона Мајци Божијој и рад.

Што се тиче подвига, за сада је твој подвиг да останеш у обитељи, да се трудиш да живиш по заповестима и да не губиш наду. Не знам хоће ли ти помоћи моје врло скромно искуство.

04.07.2016.

Главна / Житије свете Јелисавете / Манастир / Подворја / Служење / Манастирски хорови / Контакти / Архива /
MainContactsMap